Дом ученика

ИНТЕРНАТ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ШКОЛЕ

Ученици пољопривредних школа су становали у интернатима. Боравак у интернату је био потпуно бесплатан. То значи да се становање, храна, одећа, школски прибор и здравствена заштита нису плаћали. Ученик је доносио зимско одело ( гуњ и чакшире ), по два пара преобуке ( кошуље и гаће ), по два пара чарапа и добре опанке на ногама. Живот у интернату је био строг, али и тежак. Устајало се рано, посебно они који су радили око стоке. Пре подне је била настава, а после подне се радило на економији – посебно лети. Млађи ученици су морали да слушају професоре, али и старије ученике. Трећаци су били повлаштени. Водили су рачуна о млађим ученицима, а на часовима наставе су били нека врста инструктора.

Постојали су државни и приватни питомци. За обе групе је важио услов да морају да буду најмање добри по успеху. Нису смели да буду млађи од 16, ни старији од 19 година. Морали су да буду са села. Првенствено су примани државни, а ако има места и приватни питомци. Државни питомци су имали све бесплатно, а приватни су плаћали 200 динара месечно. Постељину, књиге, средства за личну хигијену и остале школске потрепштине су сви добијали бесплатно. Основну одећу су доносили од куће. У време школовања су имали униформе које су приватни ученици куповали. На главама су носили шајкаче са ширитима у складу са годином учења. Помало су подсећали на војне питомце. Годишње је примано до 30 ученика.

Родитељи су морали да се обавежу да ће надокнадити свку штету коју би њихова деца учинила. После рата, интернат се плаћао према порезу на доходак: до 200 динара се није плаћало, до 1500 динара плаћало се 400 динара месечно, они са дохотком од 2500 су плаћали 500 динара, а они преко 2500 су плаћали 600 динара мерсечно. Тада је конципиран и Правилник за организацију живота у интернату. Од 1948. Године, интернати почињу да функционишу као самосталне установе.

Живот у интернату је био према војничким принципима. Забрањено је било ићи у кафане, забављати се са другарицом из дома / одељења. Контакт са професорима и директором је био могућ једино преко омладинских руководилаца. Ученици су дежурали суботом и недељом, телили краве, прасили крмаче, радило се до дубоко у ноћ. Ипак, памте се колективни живот, игранке, дружење; снежне ноћи и повратак из града. Памте се чисте спаваонице са дванаест кревета, собне старешине, прање ногу и умивање хладном водом, устајање у шест сати праћено звоном. О реду и хигијени су водили рачуна дежурни професори – батина није било. Нико се није жалио што се устајало у два сата ноћу да се штити кромпир од мраза.

Интернат је доносио доста проблема. Постојала су само два васпитача па су и професори дежурали. Било је много техничких и здравствених неисправности. Инвентар је био дотрајао. Интернат је био под управом школе, али је имао свог управника, васпитаче и Педагошко веће. Простор је био скучен па су питомци учили по ходницима. Клозети су били нехигијенски и здравље деце је било угрожено. Кухињи је, у једном периоду, био забрањен рад. У интернату је, готово увек, боравило тридесетак ученика из других школа. 1962. Године је поднет предлог да се интернат издвоји као посебна установа. 1965. године је била посебно тешка ситуација у интернату. Тада је капацитет био око 130 ученика ( 82 мушкарца и 23 девојке ). 15. Октобра 1965. године, интернат је, после шездесет година рада, престао да постоји.

Нови интернат је отворен 2005. године захваљујући простору који се указао ( таван ) приликом реконструкције школе 2004.

Град је подржао идеју о васкрсавању дома, али је Министарство просвете дуго оклевало да дом уврсти у систем финансирасња, иако је био комплетно опремљен и спреман за коришћење. Дом, данас, има 70 места у 20 чистих, светлих и прозрачних соба. О раду и реду брину три васпитача и управница дома. За храну су задужене две куварице, а о хигијени и набавци брину три особе. Корисници дома су укључени у низ домских активности и секција. Постигнути су значајни успеси на домијадама и другим такмичењима. Колико је дом омиљен и цењен, говори чињеница да се сваке године јави два пута више кандидата него што је капацитет дома. Тренутно се улажу напори да се дом прошири, односно да се изгради ново крило дома.

Традиција је настављена. Причају се неке нове приче, рађају нова пријатељства и љубави; а дом, са свим својим манама и слабостима, али и лепотом живљења у њему – постаје сећање и памћење за цео живот.