Историјат

Ученици пољопривредних школа су становали у интернатима. Боравак у интернату је био потпуно бесплатан. То значи да се становање, храна, одећа, школски прибор и здравствена заштита нису плаћали. Ученик је доносио зимско одело (гуњ и чакшире), по два пара преобуке (кошуље и гаће), по два пара чарапа и добре опанке на ногама. Живот у интернату је био строг, али и тежак. Устајало се рано, посебно они који су радили око стоке. Пре подне је била настава, а после подне се радило на економији – посебно лети. Млађи ученици су морали да слушају професоре, али и старије ученике. Трећаци су били повлашћени. Водили су рачуна о млађим ученицима, а на часовима наставе су били нека врста инструктора. 

Постојали су државни и приватни питомци. За обе групе је важио услов да морају да буду најмање добри по успеху. Нису смели да буду млађи од 16, ни старији од 19 година. Морали су да буду са села. Првенствено су примани државни, а ако има места и приватни питомци. Државни питомци су имали све бесплатно, а приватни су плаћали 200 динара месечно. Постељину, књиге, средства за личну хигијену и остале школске потрепштине су сви добијали бесплатно. Основну одећу су доносили од куће. У време школовања су имали униформе које су приватни ученици куповали. На главама су носили шајкаче са ширитима у складу са годином учења. Помало су подсећали на војне питомце. Годишње је примано до 30 ученика. 

Родитељи су морали да се обавежу да ће надокнадити сваку штету коју би њихова деца учинила. После рата, интернат се плаћао према порезу на доходак: до 200 динара се није плаћало, до 1500 динара плаћало се 400 динара месечно, они са дохотком од 2500 су плаћали 500 динара, а они преко 2500 су плаћали 600 динара месечно. Тада је конципиран и Правилник за организацију живота у интернату. Од 1948. године, интернати почињу да функционишу као самосталне установе. 

Живот у интернату је био према војничким принципима. Забрањено је било ићи у кафане, забављати се са другарицом из дома/одељења. Контакт са професорима и директором је био могућ једино преко омладинских руководилаца. Ученици су дежурали суботом и недељом, телили краве, прасили крмаче, радило се до дубоко у ноћ. Ипак, памте се колективни живот, игранке, дружење; снежне ноћи и повратак из града. Памте се чисте спаваонице са дванаест кревета, собне старешине, прање ногу и умивање хладном водом, устајање у шест сати праћено звоном. О реду и хигијени су водили рачуна дежурни професори – батина није било. Нико се није жалио што се устајало у два сата ноћу да се штити кромпир од мраза. 

Интернат је доносио доста проблема. Постојала су само два васпитача, па су и професори дежурали. Било је много техничких и здравствених неисправности. Инвентар је био дотрајао. Интернат је био под управом школе, али је имао свог управника, васпитаче и Педагошко веће. Простор је био скучен, па су питомци учили по ходницима. Тоалети су били нехигијенски и здравље деце је било угрожено. Кухињи је, у једном периоду, био забрањен рад. У интернату је, готово увек, боравило тридесетак ученика из других школа. 1962. године је поднет предлог да се интернат издвоји као посебна установа. 1965. године је била посебно тешка ситуација у интернату. Тада је капацитет био око 130 ученика (82 мушкарца и 23 девојке). 

15. октобра 1965. године, интернат је, после шездесет година рада, престао да постоји. 

Нови интернат је отворен 2005. године захваљујући простору који се указао (таван) приликом реконструкције школе 2004. 

Град је подржао идеју о васкрсавању дома, али је Министарство просвете дуго оклевало да дом уврсти у систем финансирасња, иако је био комплетно опремљен и спреман за коришћење. Дом је тада имао 70 места у 20 чистих, светлих и прозрачних соба. О раду и реду су бринули три васпитача и управница дома. 

Дом, данас, има 100 места у 39 чистих, светлих и прозрачних соба. Смештај ученика и услови боравка су у складу са најсавременијим стандардима опремања домова. Дом располаже смештајним капацитетом од 39 соба, од којих су 2 собе намењене за инвалиде. Собе су двокреветне, трокреветне и једна соба је четворокреветна. У новом крилу дома је 18 соба и свака поседује купатило. У старом крилу дома је 21 соба и два заједничка купатила. У зависности од пола, ученици су распоређени тако што су девојчице у новом крилу дома, а дечаци у старом крилу дома. Распоред по собама направљен је на основу узраста и школе коју похађају ученици.

Корисници дома су укључени у низ домских активности и секција. Постигнути су значајни успеси на домијадама и другим такмичењима. Колико је дом омиљен и цењен, говори чињеница да се сваке године јавља више заинтересованих кандидата него што је капацитет дома. Традиција је настављена. Причају се неке нове приче, рађају нова пријатељства и љубави; а дом, са свим својим манама и слабостима, али и лепотом живљења у њему – постаје сећање и памћење за цео живот